After hoursBlog

Priča Kolektiva: Spasilac Tomi Voza

Са Томиславом Возом (1949–2020), како се то често згађа, зближила нас је близина породичних домова, одвојених само једном улицом. Та разделница простирала се паралелно са проминентнијом и широм Болничком улицом. Томијев отац Василије био је ауторитетан пословођа електричарима што је и нама деци било јасно иако интересовањима нисмо допирали темама које су у области делатности Привредне коморе. Чика Васа је имао телефон у времену (1961) када те причљиве апаратуре није било у комшилуку, па ни у становима хирурга Марка Пушеље, интернисте доктора Васића или Бошка Зубара (велико „з“ јер му је име анексирало занимање). Након свршетка осмолетке, Томи није имао потребе да експериментише са својим хлебодоносећим позвањем, изабрао је логично: да настави породичну традицију.

Богато дариван од Свевишњег био је поседник резноликих талената, оних који су код основаца на цени: вештине у баратању лоптом, брзину, премоћ у снази у односу на вршњаке, стрпљење да ризике који прате враголије смањи, идејност за несташлуке и куражност да те своје врлине јавно представи.
Једном пригодом нашли смо се поред зубне амбуланте – основци, Томи, Мирослав Цветановић Џон и ја, докони и ради да напишемо нови сценарио разбибриге. Џон је често био успешан креатор, запазио је да су низ степенице које су се спуштале на пругу прошла двојица пролазника. Регистровао је чим су нас заминули да је један гологлав, док је други носио детективски шешир. У времену када смо побожно гладали вестерне, вијуге су му брзо дејствовале:

„Томи, Јова даје једну биоскопску улазницу ако стигнеш ову двојицу, капоношцу скинеш шешир и ставиш на главу гологлавом. И, побегнеш да не морамо да те бранимо.“

Нико од нас тројице није у тој идеји налазио срамотност, јер је за то непријатно осећање потребно сазнање o непристојности каквог сопственог поступка, а ми смо стасавали у времену када су наши
очеви често ишли на војне вежбе, да се оспособе за одбрану отаџбине од потенцијалног агресора. У нашој визури ово је био тренинг те сорте. Томи је проценио да је награда нескладна ризику:

„Може, али за две улазнице.“

Код мене се пробудио завичајни (пироћански) тврдичлук, остао сам као продуцент несташлука стамен. Док је лицитација трајала, пролазници су сишли низ степенице на стазу поред пруге, па идеја није нарасла даље од замисли.

На триста метара од почетне железничке станице у Бору, пруга узаног колосека простирала се испод пешачког моста. Прелаз је имао ограду висине не веће од једног метра, на врху су били гелендери од дрвене греде, ако меморија треба да им одреди пресек (а ништа није непоузданије од људског сећања – каже И. Андрић), вероватно дванаест са дванаест сантима. Да се попне на гелендер и пређе целу дужину од петнаестак метара, при чему је до шина остајало вртоглавих седам до осам, могао је само Томи. Нико од вршњака из насеља није покушавао да се опроба у каскадерском захтеву. Штавише, чинило нам се да је ово опасно и гледати. Једном приликом наишао је током „представе“ Миле Рукав који је девет година био старији од Томита. Реноме дасице није му дозвољавао да „дете“ чини оно што није у његовој моћи. Надимак „Рукав“ стекао је на зеленој пијаци када је пролазника, који је у куповину дошао након што је двојицу синова преузео из обданишта, упитао колико је сати. Чим је брижни отац одговорио да нема сат, Миле је подигао тон до дреке, да га, жељног публицитета, чују сви на пазару на коме је често пладновао:

„Да видим да ли ме лажеш или стварно немаш сат, повуци леви рукав, да ти га ја не подижем!“

Човек је безбедности близанаца дао примат, краткомислећи би рекли да је одложио достојанство, поступио је по насилниковом наређењу, па је Миле Факир постао Миле Рукав. А његови мангуплуци изгубили и оно мало украса које су имали у очима пубертетлија. Такав лик свакодневно је пролазио кроз наше насеље јер је становао на почетку Месне заједнице „Север“, а најбољи му другар на Старом селишту. Да разбије досаду, нама основцима је редовно, попут какве терапије, ударао чврге уз „извињење“:

„Морам да видим да ли је лубеница зрела, није бостан јефтин као што је некад био.“

У бридењу главе и чворугама видели смо усуд који је неминован. Томи, након што је извео фасцинирајућу представу, уочио је међу гледаоцима и Милета Рукава. Иако нас дотад није нуткао, сада је прекршио једнообразност. Обраћао се нама, а удицу је наменио силеџији:

„Можда неко хоће да пређе мост на исти начин и уђе у артисте. Бата Милету не нудим, за њега је то ситница, верујем да би мост прешао брзином којом хода по земљи.“

Надмен и склон самохвалисању Миле Рукав је насео:

„Е, клинци, клинци… Да вам бата Миле исприча где се све верао, вас би од слушања ухватила несвестица па ни по ливади не бисте могли да ходате!“

Сада је насилник, несвесно, полагао пред Томитом. Решио је да се попне на гелендер, што је било паметно колико и скок у мрак. Прошао је два метра. Када је дошао до почетка понора, скочио је на путељак и „објаснио“:

„Нове су ми ципеле, клизају се због крутог ђона, неће бити проблема када обујем неке разгажене…“

Томи је одремао неуспелу пробу, али не и покушај дезертерства са опасног места:
„Изуј ципеле па гледај без њих, на табанима сигурно немаш ђонове!“

Миле Рукав Страшни пречуо је предлог. Није више било као жаока оштрог погледа, обезоружан, одлазио је тихо, готово бојажљиво, као да тражи изгубљене кључеве. Мора да је од „извора“ (његовог стана на почетку насеља „Север“) било два путића, више није виђен ни на мосту, ни у близини. Ратосиљали смо се злостављања захваљујући Томијевој нестрашљивости и чињеници да је Миле био слаб ученик (вишеструки успешан понављач, који је у истој години добио сведочанство о завршеној основној школи и позив за војску!) те није правио разлику између позиције гледаоца и извршиоца. А она је велика, каткада кобна. Да је био склонији читању, знао би да је један од браце проте Матије Ненадовића гледао како Хајдук Вељко током боја јурне на коњу међу Турке, рани или убије двојицу-тројицу, па побегне. Из лагодности посматрачке позиције заборавио је на изузетност крајинског јунака. Одлучио се за исти подвиг. Одважно извођење представио је само једном. Римејка није било, погинуо је на премијери. Овде такве трагике није било, само је рејтинг жестоког момка остао на мостићу. Како човек треба да задржи дете у себи јер, кажу, ако га изгуби, изгубио је највреднији део, почетком прошле године с Томитом смо, испред ординације лекара, пребирали по успоменама.

„Знаш ли шта ми је жао?“ – упитао сам другара с којим је дружење деценију и по било свакодневно.
„Знам“, одговорио је хитро. „Што ниси дао две улазнице за биоскоп, као награду за размештај шешира. И ја се кајем – што нисам пристао на једну!“
Последњег дана јануара ове године из читуље сам сазнао да је Томијев живот, недељу дана раније, капитулацијом завршио борбу против неисељиве болести. Са толиким закашњењем сам клекнуо на гроб, и запалио воштаницу, пријатељу који ме је заштитио од чворуга учинковитије и од шлема. А ту заобљену капу од тврде пластике носио сам током четворогодишњег рада у Топионици.

Јован Г. Стојадиновић

Прича, како не би пала у заборав, преузета у целости са сајта kolektiv.rs, посвећена мом течи.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *